Kako bi se Dante, Bokačo i Petrarka snašli u Srbiji 2017. godine

Napisao/la Dunja Jovanović.

Bio je mesec jul. Retko šta je štitilo od vrelog beogradskog asfalta i teškog, sparnog vazduha leta u gradu.

Dva muškarca su sedela u dubokom hladu u bašti restorana; pokušavali su da pobegnu od nepodnošljivih vrućina. Bašta je bila puna zelenila, vetar je prijatno pirkao (došlo je vreme da se niko ne žali na promaju), a fontana u uglu žuborila. Konobarice su se motale oko stolova noseći limunade i ceđene pomorandže. 

Jedan od njih, B, viši, sa naočarima i gustom, crnom valovitom kosom zviždukao je džez obradu popularne pesme koju su u tom trenutku puštali. Pogledom je pratio dva goluba koja su se šetkala nešto dalje od njihovog stola. Obučen u svoju široku košulju sa dva otkopčana gornja dugmeta i starim bermudama, izgledao je kao mešavina pariskog boema i napuljskog mangupa.
Drugi, P, nije bio tako bezbrižan; na svakih nekoliko minuta bi proverio vreme na svom Ajfonu ili bi, više refleksno nego što je to bilo neophodno, popravio kragnu svoje Lakost polo majice. Da se on pita, ljudi obrazovani i cenjeni kao on nikad ne bi čekali, pogotovo ne neke kvazipisce koji se čak ni ne koriste književnim jezikom nego dijalektima i pozajmljenicama. Nije mu nikako uspevalo da uvidi kvalitet D-ovih dela, ni da razume kako je on ušao u Ministarstvo kulture umesto njega, koji je osvojio svaku nagradu za književnost koja je mogla da se osvoji u regionu.

“Da li D uopšte misli da nas počastvuje svojim prisustvom?”, iznervirano je pitao P. 
“Znaš da ga je Ministarstvo kulture opet zvalo. Doći će. Nikud ne žurimo”.
Pošto ga je P ošinuo pogledom, ispravio se: „M… možda neki od nas i žure. Ali trebalo bi da dođe svakog časa“.
Prošlo je par minuta. Pa još par.

“Izvinite što se čekali, gospodo”. I treći čovek, D, sede za sto. “Izgleda da sam negde na pola puta pogrešio skretanje”.
Crvena košulja mu je bila mokra od znoja, ali su mu oštre crte lica bile mirne i odlučne.
Nakon što ga je B zdušno uverio da im to nije ni najmanje smetalo, a P. mu uputio škrt pozdrav, D je zaključio da je krajnje vreme da im kaže zašto ih je pozvao.
“Dakle... gospodin Lucifer me je kontaktirao i poverio mi novi projekat. Pakao nije više ono što je nekada bio. Treba mu, kako se to kaže... obnavljanje. To je, međutim, preveliki posao za mene jednog. Mom starom vodiču, dobrom mom učitelju i pesniku, istekla je licenca za turističkog vodiča, pa njega ne mogu da pozovem. Zato sam bio slobodan da vas zamolim da mi učinite izuzetno veliku uslugu i pomognete mi u poslu”.
B-u su zasijale oči. P ga je pogledao kao da put nije jedino sa čega je skrenuo.

“Prvi krug: pagani”, poče D.
“Tako nešto više ne postoji; ako i postoji, beznačajno je u današnjem društvu. Većina stanovnika su vernici - pravoslavne veroispovesti doduše, ali makar veruju u Hrista”, reče B. 
P dodade: “Vrlo su revnosni vernici. Redovno se posti, ide u crkvu i klikće dugme za deljenje na slikama “Šeruj ako veruješ u Boga i ne stidiš se toga”. Toliko su posvećeni da se ne libe ni da velikodušno usmere druge da rade ono što bi bilo po Božjoj volji, i toliko su, sirotani, posvećeni dobrobiti drugih da zanemaruju sebe i razmišljanje o njihovim delima”.

“Dobro, spustimo se onda u drugi, gde vlada pohota”.
“Kad smo već kod toga, moram spomenuti pojavu za koju nisam siguran šta bih mislio”, reče B. “Neke dame, nisam siguran kog životnoga doba, gotovo da ne nose odeću; svoje telo pokazuju, i posebno, hm, određene delove tela stavljaju u prvi plan, ovekovečuju na slikama i to pokazuju iznimno velikom broju ljudi na nečemu čijeg imena ne mogu da se setim. Beše, čini mi se, gram nečega”.
“Mene to podseća na antiku, oni su voleli da budu rasterećeni i nisu se stideli neželjenih pogleda stranaca; a i sam znaš da su u to vreme živeli neki od najgenijalnijih filozofa, i da je umna moć tada bila najviše cenjena. Verujem da je to slučaj i ovde”, zaključi P.

“U trećem krugu su proždrljivci”, nastavi D.
“Ni toga nema. Političari se svim silama trude da to spreče; a pošto znaju da bi narod, grešan kakav jeste, došao u iskušenje, oni povećavaju cene hrane, a smanjuju plate. Pametno, zar ne?”
“Mislim da nepravedno diskriminišeš narod: i oni se svojski trude. Napuštaju sela i zemlju koja još može da se obrađuje. Ne možeš jesti previše ako nemaš šta, zar ne?” “Ne znam kako se mi toga nismo setili”.

“Tvrdice i rasipnici u četvrtom krugu”.
“Eh, tvrdice i rasipnici, dve strane medalje, dve strane istog greha… Ovde izgleda da su i jedno i drugo u isto vreme; rasipaju se na materijalne stvari – odeću, automobile, telefone, provod, dok su tvrdice, kad je reč o kulturi, saznanju, proširivanju horizonata ne toliko iz loše namere koliko iz ograničenosti (uma), mislim”, objasni B.
D. malo razmisli, pa reče: “Ne može oba istovremeno. Sam si rekao, to su dve strane istog greha – samim tim, jedan isključuje drugi”.

“Srditi i lenjivci u petom”, obavesti ih D. 
“Srditi lenjivci? Pričajući sa nekoliko ovdašnjih ljudi, stekao sam utisak da oni za takve smatraju one koji u roditeljskom domu ostaju do zrelih godina, bez ikakve želje da rade”, reče P. “Ne razumem. Kako bi trebalo da bude? Zašto da cela porodica ne živi zajedno?”, začudi se B. “Ne znam. Vratićemo se na ovo kasnije”.

“Ko je u šestom krugu?”, pita P.
“Jeretici, ljudi svojeglavi i neposlušni po prirodi, koji ne slušaju autoritete”, odgovori D. “Nisam ih viđao”, nastavi on, “ovde se vlast sluša i veruje joj se bezgranično. Imaju jedan simpatičan izum, televizor se zove, preko koga se sam vrh države obraća narodu i govori mu čistu, nepomućenu istinu o onome što se dešava, da se narod ne bi brinuo. Kako i treba da bude!”

“Zatim, u sedmom krugu se nalaze nasilnici”.
“Ovaj narod je vrlo nenasilan. Slušaju samo koncerte filharmonije, gledaju dokumentarne filmove i prenose književnih večeri, vaspitavaju decu dugim razgovorima. Njihovoj dečici su uzori pesnici, naučnici i umetnici – naravno, isključivo oni prikladnog ponašanja”.

“Već smo se prilično duboko spustili, dođosmo do osmog kruga i varalica”, obavesti ih D. 
“Zelenaši, licemeri, lopovi, zli savetnici...”, poče se prisećati B.
“Nisam čuo za takve. U ovoj državi, bogati poslovni ljudi retko idu u zatvor, prema tome, mora da su svi pošteni. Čuo sam jedino da se govorka o kontroverznim biznismenima”.
“Pa dobro, to što su kontroverzni ne znači da nisu fini ljudi”.

“I na kraju, izdajice”. 
“Nema ovde izdaje. Brat ne izdaje brata, naročito ne tokom rata. Vera i par pojmova koji se drugačije zovu teško da će razdoriti zemlju ovu”.

“I ko je na kraju završio u paklu?”
Sva trojica se pogledaše. Nisu ni morali to da kažu naglas, sva trojica u istom trenutku zaključiše isto: niko.
“Nebeski narod, nema šta”, zaključi D.

Prevod: Maja Pistolić