Kopile postmoderne

Napisao/la Stefan Stefanović.

(ili: šta sam naučio na fakultetu)

Ja, Stefan Stefanović, od oca Gojka i majke Mirjane, rođen trinaestog oktobra 1990. godine, priznajem da je sve igra.

Danas nema „Mlade Bosne“, jer je naša mladost i vitalnost zapela u daunlodu, nedostaju nam pečevi da zakrpe progoretine života, a konvertovanje predugo traje. I da nam podaju oružje, previše je tirana, na koga prvog pucati? Balkan je piratski fajl u mreži Evrope i sveta. I nije da smo umorni – mi smo smoreni. Dosada nas je izjela do kosti, jer živimo u procepu između virtuelnog i pravog sveta, između onoga što su nas učili da jeste i onoga što vidimo da jeste, razapeti smo između Majke Rusije i prevrtljive Evrope, a u kolutanju sa jedne na drugu stranu ostali smo u kružnici, progutali smo svoj rep. Dosadno nam je i stoga što smo već sve videli na televiziji, skinuli smo sa Interneta, znamo da je to tuđa propaganda, mislimo da smo najgori od svih, a ipak se snažno busamo u grudi i pominjemo slavnu istoriju koju smo nabubali, nikada naučili i shvatili.

Vraćanje samom sebi, stoga, nije samoljubivi čin, bolesni egoizam, već nasušna potreba da se u šizofrenom svetu sačuva zdrav razum i, pre svega, bude srećan. Postmoderno društvo me je naučilo da više nije nepristojno javno isticati svoje vrline, talente i uspehe, već da se to smatra pogodnošću i kvalitetom u poslovanju, pa evo - i ja razvijam svoj si-vi, pokrećem umetnički kružok „Sobakaisti“ u kojem ću svaku mrvu svog interesovanja, želje i talenta izgraditi u velelepnu manufakturnu radionicu.
A činilo mi se da neće biti tako, jer do juče sam bio poslušan student književnosti, polagao sam kolokvijume i skupljao ESP bodove kao sličice fudbalera i verovao sam, o tako sam silno verovao, da će moja diploma značiti išta u budućem svetu. Više od pola svog života proveo sam u obrazovnom sistemu koji me je učio da ću sa završetkom fakulteta osvojiti neku veliku životnu nagradu. Roditelji su me savetovali, kao i mnoge druge, da je bitno ugrabiti diplomu i imati je za svaki slučaj. Vaspitavaju nas da moramo da se izdignemo iznad svih, čime god da se bavimo, moramo da budemo najbolji; ubedili su nas da svi zaslužujemo prostrane kancelarije i podređene, pa nas se u međuvremenu nakotilo i previše, i vidim – tu nema mesta za moju diplomu i mene.
Ipak, znanje nikada nije suvišno, čak i u savremenom svetu koji zahteva fiskalni račun za svaku robu. Humanističko obrazovanje verovatno više nikada neće imati novčanu isplativost, ali će večno imati značaj na makro planu čovečanstva, ali i na mikro planu postojanja, jer, posle svih tih pročitanih romana i analiziranih fabula, primećujem da je stvarnost odavno nalik na postmoderne romane. Van književnosti strašno nas potresaju plagijati doktorskih radova, a mi već odavno znamo da nijedan dokument nije pouzdan, da je sve zavera Bibliotekara i da je čitava istorija kakvu poznajemo možda samo dobro napisana priča. Šta je jedan doktorat naspram istorije naroda? I ono što je u književnosti bila groteska i nonsens humor – sada je bolna realnost, jer vidim oko sebe kako se države grade na fiktivnim dokumentima, kako se stvaraju novi jezici sakaćenjem svih zakonitosti koje sam naučio iz istorije jezika i kako se prepisuju i modeliraju čitave antičke kulture da bi se obezbedila slabašna i providna sadašnjica. Istoriografija, sa kojom se postmoderna sprdala, sada je vrlo jeftino sredstvo za manipulaciju. Balkan odavno liči na poligon za eksperimentisanje.
A gde je uloga umetnosti? Pre samo sto godina ona je imala snagu da nadahnjuje ljude da učine svet boljim, a sada je marginalizovana ili se jeftino prodala u svrhu zabave. Ta skrajnutost je rezultat i ponašanja samih umetnika: diplome i zvanja su važnije od ideja i dela. Postmoderna je progutala svoj rep i zaključala se u prsten preispitivanja. I dok se vode rasprave na neposećenim predavanjima i tribinama, stvarnost polako oboljeva od fikcije, postaje irealna i neshvatljiva. Umetnost je ostala korak iza stvarnosti, a umetnik izgubljen u tom raskoraku. Vreme je da se umetnost vrati u svakodnevicu.
U književnost sam ušao na Basarinom biciklu, ali ne mogu da ostanem u toj kružnici, taj lanac je odavno pukao i sada bih samo okretao pedale u prazno. Nema ni drugih linija koje mogu da nastavim, jer vidim Albaharija kako je udario u zid Teksta i sad u bunilu ponavlja ko ovo piše? ko ovo piše?. Petković nenadmašivo govori o temama koje nas se ne tiču i sa kojima ne možemo da se poistovetimo, duh tih vremena odavno ne obitava u ovom svetu. Vladušić je osetio novo polje stvaralaštva i svakako zaslužuje priznanje za uvođenje savremene tehnologije u književnost i izvoz književnosti u savremene tehnologije, ali njegova beletristika je nezanimljiva i dobar je primer kako fakulteti književnosti od dobrih čitalaca prave prosečne pisce; u gorem slučaju od loših čitalaca pisce-samozvance.
Sobakaisti osećaju duh vremena. Sobakaisti prepoznaju vrednosti celokupne dosadašnje tradicije, oni su školovani, profesionalni polaznici postmodernog društva. Ako je još DŽojs pokazao kako je „Odiseja“ književna tradicija čovečanstva, šta nas Sobakaiste sprečava, ili bolje – šta mene sprečava da crpim materijal iz celokupne umetnosti čovečanstva? Pa sigurno je da nisam prvi u tome! Banksi (Banksy) je stvorio čitavu kulturu ulične umetnosti pažljivo odabirajući i kombinujući sa svojim idejama bezgraničan materijal slikarske tradicije čovečanstva. Uspeo je da postavi osnove budućim vizuelnim umetnicima u tom polju rada, bez obzira na to da li se njegova umetnost može smatrati „visokom“ ili ne. NJegov doprinos je što je „visoku umetnost“ izveo u stvaran svet, spasio je galerija i zagušljivog isparavanja intelektualizma. U muzici to već odavno radi „Tiveri korporejšn“ (Thievery Corporation). Koristeći uticaje različitih muzičkih stilova, kombinujući ih i spajajući ih u željeni kontekst, oni stvaraju muziku na temelju svetske muzičke tradicije. Ako nešto možemo da naučimo od postmoderne to je da je ceo svet naša domovina i izvor inspiracije.
Književnost, a i celokupna umetnost, oduvek eksploatiše nekoliko najznačajnijih tema – život i smrt, ljubav i pitanje Boga. Šta se promenilo nakon svih ovih godina? Život ima svog parnjaka u virtuelnom svetu – pa kako pisati o stvarnosti, kada je naša stvarnost realizovana prema spolja, mi prilagođavamo naše živote za izloge kroz koje nas drugi vide, a ne kroz unutrašnje građenje. Kako pisati o ljubavi posle sajber seksa i besplatne pornografije na Internetu? I gde je veza sa Bogom, gde je link? Sobakaisti će se hrabro suočiti sa ovim pitanjima.
Verujem da književnost ima ogroman potencijal, iako svuda oko nas zapomažu dušebrižnici kako niko ne čita. Ipak, statistika pokazuje suprotno – ako Vidojković, Basalo, voditeljke i estradne ličnosti imaju tiraže od nekoliko stotina hiljada knjiga, u više izdanja, moramo dovesti u pitanje tvrdnju da knjiga nema svoju publiku. Jasno je da postoji ogroman broj čitalaca do kojih današnja književnost ne dopire jer se zatvorila u svoj maleni svet, u svoj krug uskog prečnika povučenog između profesora i studenata književnosti. Umetnost mora da ponudi nešto ovom svetu, inače je njena svrha dovedena u pitanje. I možda je prava umetnost ona koja oseti trenutak u vremenu i ponudi ono što fali svetu. Ako je u srednjem veku falila sloboda – renesansa ju je pružila. Ako u današnjem svetu fali vitalnost, radost, razum – umetnost mora da je pruži.
Ne želim da budem mikser za mlevenje, ne želim da razobličim hiljadu tuđih citata da bih stvorio svoje delo. Sobakaisti to neće raditi. Ne strahujem da li će to biti cenjena umetnost ili tek ćorak ispaljen u vazduh, još jedan sitan umetnički rukavac pod imenom sobakaizam (pasmaterizam). Ne tražim i ne očekujem priznanja, nagrade i pohvale. Ako je vreme pravi pokazatelj vrednosti nekog umetničkog dela – onda brinem još manje, jer postojanje na ovoj planeti je ograničeno, i krajnjim optimistima je jasno da nećemo izgurati da obeležimo dve stotine godina od Gavrilovog pucnja.
Želim da se igram. Na stolu kraj mene leži knjiga „Heteronimi“ u kojoj su sakupljeni tekstovi Fernanda Pesoe. Ta knjiga je mali spomenik koji me opominje da sam ja nevažan, samo su moji heteronimi bitni, oni stvaraju. Ta knjiga me podseća i da su oni samo likovi, a da sam ja onaj koji je živ. Ta knjiga je moja amajlija od svih ludosti koji mi prete van Teksta. Ja sam kopile postmoderne i bilo bi previše očekivati da sve sâm uradim. Kao svako nepriznato dete, navikao sam da živim skrajnut, obespravljen i zapušten, tako da neću podilaziti većini, niti šeniti radi tuđih pohvala. Ono što me je postmoderno društvo naučilo – ja sam to! Duboko u sebi verujem da sam najvažniji autor u ovom veku, ali češće strahujem da sam pogrešio i da ipak ništa od ovoga nema smisla. Ali deca se igraju jer ne poznaju strah.
Želim da se igram, a ipak pišem zbog sebe, gradim jednu ličnu pripovest, ego-manijačku poetiku u kojoj se sve moje prožima i međusobno doziva. Ali ja to radim sa krajnjom humanističkom nadom, jer ukoliko iko na svetu pronađe u tome makar i zrno uživanja, koristi ili bilo čega što čovek nalazi u umetnosti – to onda znači da je Umetnost pobedila, da nema razlika među nama, jer je jednu toliko ličnu priču neko osetio i sebe pronašao u njoj. Ukoliko se to ne desi, ako ostanem samo mahnita luda na pustom polju koja maše i doziva, ako niko ne oseti ni malo empatije za ono što radim, ako niko ne doživi moje priče – to znači da jedni druge ne razumemo u osnovi, kao bića, jer ukoliko neko stvara potpuno iskreno, vodeći se samo svojim nagonom i duhom, a niko u tome ne može da pronađe nešto od opšte vrednosti, saoseti se sa tim, to znači da su naše individualnosti prevelike da bismo opstali, jer ako ne razumemo ono što jednu osobu čini posebnom - ne razumemo ni čovečanstvo. U tom slučaju je i celokupna umetnost pogrešno tumačena, jer nikada nećemo shvatiti pojedinačnost čoveka kao stvaraoca, već ćemo stalno projektovati svoje ideje kroz njegovo delo. U tom slučaju nije ni važno, ja sam bar radio ono u šta sam verovao. Igrao sam se života.