O sekunde, o običaji
Kraj gondole se valjala pijana boca i kraj nje, povlačeći sa sobom i njenu i vodenu refrakciju, ne naročito trezan sunčani otpadak. Pramac je bio nervozan, poskakivao je pod gondolijerovom nogom, noga je cupkala pod pritiskom punačkog tela, oči su se odbijale od lika do gesta turista, jedino je šešir mirovao, kao slepljen za panoramu, srastao sa belinom kupola.
Napetost je rasla kako su putnici prilazili, želeći da se fotografišu pokraj gondole, držeći se za gondolu, ljuljajući je, i tražili od njega, jedinog koji nije pokupio svoj jutarnji pazar turista, one selfy if he can, just one picture by the boat. Jedino je šaka, češajući se brzo i asinhrono po nogavici, možda odgonetala šta se odvija u glavi ispod fiksiranog šešira. Masa se ustalasala, žamor je prestajao, činilo mu se, kao pred cenjkanje za turu na kojoj će ponovo savijati glavu ispod mostova. Kapi znoja ometale su ga da zauzme vispreniji, lukaviji izraz, i njegovo lice bilo je samo znak iščekivanja, preko mere zainteresovanog. Odlučio je, nakon četiri godine rada, da traži najvišu cenu. Splet prstiju uputio je opšti usklik ka vodi, i on se po automatizmu okrenuo na tu stranu. „Odelo u vodi”, viknu neko, i deo turista spusti šake ka aparatima. I zaista, kroz zelenkastu površinu leskalo se odelo, provlačilo se kroz nejasne linije vode poput zmije u terarijumu. „Senzacionalno, najviša cena”, pomisli, i skoči, zapliva ka utopljeniku. Odelo je polako odmicalo, i na četvrtom zaveslaju svima je bilo jasno da ne ume da pliva. Trenutak, i na većini lica sinula je zavist prema onima koji su već fotografisali događaj. „Čovek u vodi, čovek u vodi”, povikaše kafedžije, prodavačice makarona, bižuterije. Odelo je nestajalo u pravcu jedne od crkvi, a šešir je stajao, kao srođen sa površinom koja ga je držala na objektivu putnika. Gledao sam za gondolijerom, i, zbog kapljica na telu koje su upijale i prelamale svetlost, čineći hladno toplim, shvatih da sam izgleda go.
